Историјат

Змијање

Поуздано се зна да је Змијање у средњем вијеку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287. , са селима у свом саставу (Павловци, Сутрашњица, Доња и Горња Кола, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Подрашница, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Ораховљани, Стражице, Мочиоци (Горње Ратково), Гомионица са Кмећанима, Павићи, Хазићи, Вилуси, Стражице, Ораховљани, Бронзани Мајдан, Борковићи и Бистрица), а последњи 1434. године у једном документу војводе Јурја, старјешине области Доњи краји.
Ова жупа је око 1287. представљала најсјеверозападнији дио средњовијековне босанске државе и заузимала је простор од Врбаса, с једне, те Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Павића, Соколова на домак Сане, Стражица, Ораховљана и Поникви (Понора), са друте стране. Падом под турску владавину ових крајева (1528) већи дио жупе Земљаник улази у састав новоосноване нахије Змијање, а мањи у сусједне са њом граничне. Према неким историчарима, ова средњовијековна жупска област се једноставно асимиловала у тек основану нахију. Веома је занимљиво подсјетити да су се границе Земљаника проширивале и преко Врбаса и захватале села уз његову десну обалу од Милана Кнежине све до Рекавица (Баљвине, Бочац са околином, Апино село, Крмине и насеља Звечај). Змијање никад није излазило из мећувода Сане и Врбаса па су границе средњовијековне жупе којој је до њеног постајања прикључено, биле нешто шире. Извијесне дијелове старог Змијања захватале су: Плива, Бањица и Сана, али је са највећим простором територије било укључено у Земљаник.
Вриједно је подсјетити да су почетком XIV века у састав области Доњи краји, уз Земљаник, улазиле и жупе: врбањска, с десне стране Врбање и око њеног доњег тока, бањичка, уз горњи ток Сане до Кључа, пливска, с лијеве стране Врбаса и горњег тока Пливе са Јајцем, санска, средњи ток Сане према Козари, дубичка, с доње стране доњег тока Уне до Кнежице, врбаска, уз лијеву страну Врбаса према ушћу у Саву, са Бањом Луком, кобашка, десно од ушћа у Саву, глашка, са ослонцем на Врбашку низ Врбас од Мотика према Козари, мренска, долином Сане од Кључа према Мрену. Већина од њих постојале су у XIII вијеку, неке су настале доцније, а дубичка је само привремено припадала Доњим крајима.
Змијање се први пут помиње у турским пописним дефтерима 1541. године као нахија са две варошице (Бочац и Крупа на Врбасу), двадесет и једним селом, са шест насељених мезри и једним читлуком. Ранија навођења имена подразумевају просторе области под другим административним обиљежјима. Савремени историчари овога периода указују на знатну стабилност насеља области, као и сачуване етничке и верске особености које су респектоване од освајача за све вријеме турске владавине. Значајно је подсјетити да исламизација није продрла у села нахије Змијање насељене у цјелости српским становништвом. У највећем јеку њеног провођења у осталим дијеловима Босне и Херцеговине, у Гомионици се подиже православни манастир првобитно обиљежен локалитетом Заслужје, а у Бањици црква уз пуну сагласност домаће и централне османске управе.